Bora Ćosić : Knjiga je jedno pastorče, pojava bez roditelja

Bora Ćosić rođen je 5. travnja 1932. godine u Zagrebu. Godine 1937. s obitelji seli u Beograd, gdje živi do lipnja 1992., kada napušta Beograd i odlazi u Rovinj. Danas živi u Berlinu. Objavio je preko trideset knjiga romana, pripovijesti i eseja. Uređivao reviju Danas i časopis Rok, bavio se teatrom, filmom, prevođenjem...

Čitateljstvu je poznatiji kao prozaik, i to prvenstveno po knjigama iz obiteljskog ciklusa "Priče o zanatima", "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji", "Tutori" i "Bel tempo".

Nedavno je objavljena njegova nova knjiga, "Mirni dani u Rovinju" (Profil, Zagreb). Tim povodom Ćosić je gostovao na Festivalu svjetske književnosti u Zagrebu gdje smo ga zamolili za kratki razgovor.

Srđan Sandić: Je li sintagma "prelomljen život" nešto što opisuje vaš rad? Može li se izvan prelomljenosti stvarati umjetnost, omogućuje li tek ona tekst?

Bora Ćosić: Svakako da je prednost starih ljudi koji imaju neki duži životni tok da mogu onda da ga prelamaju, više puta. Naravno, bilo je možda nekih srećnijih vremena, kada je netko živeo istim tokom, na način recimo Tolstojev, ali mi u novim vremenima imamo svaki čas neki lom. Istorijski lom. Uz taj istorijski, odnosno opšti lom, lom društva, lom država, kontinenata, uz ratove, revolucije i sve drugo, naravno da se polama nečija sudbina i zaista je ispalo tako da sam imao posebne segmente koji se tiču npr.  perioda posle drugog svetskog rata, u ono gusto vreme prvotnog komunizma ili socijalizma. To je valjda bila neka prva faza, sledila je druga, kad je sve splaslo i došlo do nekog liberalnog trenutka, koji je bogami i potrajao.

Onda je došao rat, došao je taj tkzv. egzil, koji recimo u mom slučaju nije baš bio pravi egzil jer sam više otišao dragovoljno nego da me netko terao, samo  mi je bilo nepodnošljivo da tamo ostajem. A svih ovih dvadeset godina koliko sam u Europi, u Berlinu, ipak čine jedan drugačiji period. Sigurno da se i moj rukopis, u tom prelomu ponešto promenio.

 
Berlin spominjete kao proleterski grad, on je zapravo grad koji je de facto utopija, sa preko stosedamdeset manjina, i tamo je moguće biti manjina.

Tamo se čovek ne oseća u manjini, to je jedan takav amalgam,  jedan kolaž ljudskih sudbina i boravaka da su svi zaista prilično ravnopravni. Proleterski je više zato što je malo jeftinije tamo živeti nego  u bogataškom Hamburgu ili u jednom  prenapetom Munchenu gde je isto jako lepo biti, ali na kratko. Osim toga, Berlin ima tu nekakavu širinu koja je zamamna; to kako trenutno živim pet dana u ovom malom zagrebačkom okruženju, oko trga i oko hotela Dubrovnik,  daje mi utisak neke zbrinutosti i neke divne okoline, a čini mi se da je Berlin ceo takav, kao kad bi se ova lepa prijatna situacija razvukla na četrdeset berlinskih kilometara.

 
Njemački nikada nije postao vaš jezik. Slučajno, namjerno? Vaš opus vas čini i njemačkim autorom.

Nemački nije moj jezik iz više razloga, zapravo on nije moj jezik u nekom idealnom smislu. Samo ja ipak tamo živim i ne osećam se invalidom, mogu da se tim jezikom služim u svakodnevnom životu, ali ne mogu da ulazim u finese kad je u pitanju pisanje. Ne volim baš ni da čitam svoje tekstove u prevodu na književnim večerima, draže mi je da to radi neki glumac nego da sam natucam. Uzgred, dosta sam tekstova na njemačkom pročitao, s rečnikom ili bez. Čini mi se da postoji vrlo mali broj tih preloma u jeziku autora. Takav je bio  onaj, Josepha Conrada, onaj Nabokova, kod Turgenjeva donekle. Pisac ipak mora da ostane u svom jeziku.

Kundera?

A dobro, on ima tako jedno jednostavno pismo koje se lako prenosi. Pogotovo, moram reći, na francuski, jezik manje komplikovan od nemačkog. Nemački jezik je jedna aždaja, nešto strahovito komplikovano. U njega se teško može ući da bi čovek bio ravnopravan, da se u njemu ne bi osećao kao diletant, a to uopšte nije potrebno. Imam tamo malenu četu prevodilaca, posebno to je trajalo onih ratnih dana kada su vrlo mnogo tražili moje izjave. Ljudi naše vrste uopšte ulaze "u modu" kad se nešto tragično dešava u njihovoj zemlji, kasnije to splasne.

Svejedno, velim, u vreme onog ratnog stanja trebalo je dosta saradničkog prevodjenja da se u kratkom vremenu zadovolji radoznalost različitih  glasila. U mirno doba moji prevodioci rade takodje na miru, pitaju me katkad  šta sam tačno želeo da kažem i tako ide.

Volite revidirati svoje rukopise. Smije li se to raditi sa ranim radovima? Zar se ne uništava neka čar, ljepota, autentičnost vremena, trenutka u kojemu je nastalo?

Sa ranim radovima  to pogotovo treba činiti, ali to treba činiti uopšte, sve dok je autor živ, dok je pri pameti, da nešto poboljša. Osim toga ima i drugih okolnosti. Napravio sam sada jednu malu antologiju, tri knjige, iz ratnog perioda koje su ranije izašle ovde, u Hrvatskoj, dve u Nemačkoj. Za srpsku publiku to je ostalo nepoznato. Onda se pojavio jedan tamošnji izdavač koji je rekao da bi to  da objavi. Sad, kada sam već dobio priliku da u tom miljeu nešto prezentiram, malo sam ih pogledao i shvatio da sve tri knjige mogu biti čvršće, pregnantnije. Prilično sam ih skratio. Mada je jedna od njih pomalo nedodirljiva jer je dobila nagradu u Leipzigu, to je "Carinska deklaracija", prevedena i drugde.

To je takva jedna okolnost, da se isti tekst prezentira u susednoj sredini, istog  ili sličnog jezika, a drugo je ovo - što će Branko Kukić objaviti u ediciji "Gradac". To su moja tri najnajprvija romana, napisana pre šezdeset godina. "Kuća lopova" pisana 1953., pa onda "Anđeo je došao po svoje" iz 1954., i tako dalje. Možda će onde biti nešto zanimljivo za mladu generaciju, ti gusto nadrealistički tekstovi koji nemaju neposredne  veze sa "Ulogom moje porodice" i drugim kasnijim stvarima. Kada sam počeo da ih čitam, tu i tamo sam nešto, nežno, revidirao, da ne poremetim osnovnu nameru. Tako će se u novom izdanju pojaviti i ponešto, tada  još uopšte nenapisano, nepostojeće. Jer to su ionako šašave knjige, ima pasaža bez tačke i zapete, i svašta drugog.  

A što se tiče drugih, različitih knjiga, napisanih u međuvremenu, kada dođe do novog izdanja, ponešto popravim, skratim ili izbacim. Odnos je to prema  tekstu koji  je labilan, slobodan, ležeran.

Što za vas znači biti slobodan u tekstu?

Tako sam proveo šezdeset godina svog pisanja. Nisam imao apsolutno nikakvu ideju da pišem zbog nečeg drugog osim zbog onog što me je interesovalo da napišem. Od ranih dana imao sam stvarno srećnu okolnost da mi nitko ne stoji nad glavom. Vrlo malo bilo je nekog vanjskog nasilja, nalik slučaju moje prve knjige, svakako  je ispalo tegobno za momka od dvadesetjedne-dve-tri godine, da njegovo prvotno delce, već otštampano, izvade iz izloga. Na sreću ubrzo sam shvatio da u tome imam velikog sabrata, one iste godine kada sam pisao "Kuću lopova", Davičo je pisao "Čovekovog čoveka", a ispalo je da su obe  istovremeno izvadili iz izloga.

Oskar je bio stari komunist, boljševik, odrobijao je u Kraljevini pet godina, ja sam bio tek neko pomalo levičarsko djetešce koje nije još stiglo do današnjeg npr. liberalizma. Kasnije su, naravno, oba ta izdanja pomilovana i vraćena u knjižare. Pisao sam dakle i dalje ono što mi se svidi. Sve u svemu živeli smo u nesumnjivo većoj slobodi nego oni u Bugarskoj, u Rumuniji. O tome ne treba ni govoriti. Sad se može na Josipa Broza bacati drvlje i kamenje, i stvarno je napravio neke užasne stvari, ali istovremeno je bio čovek koji je imao u toj svojoj zagorskoj glavi nekog vraga da nešto oseti. Već 1945. šalje u Pariz za ambasadora šefa nadrealističke grupe, drugoga surealistu postavlja za direktora Jugoslovenskog dramskog pozorišta, trećeg  za rektora Pozorišne akademije. Nadrealisti su tako bili zavladali našom duhovnom sredinom a to je bilo jako važno za moju generaciju.

Moram reć da je ovaj književni naraštaj bio mali. Tada su u Beogradu bila četiri mlada pisca, a danas  ih je čitava četa : Bora Radović, Hristić, Veca Lukić.  Ja sam bio još najstariji, jer sam sa  dvadeset godinama već uređivao "Mladu kulturu", a ova trojica došli kod mene sa svojim pesmicama, bilo ih je i u kratkim hlačama.

 
Vaša kolegica Irena Vrkljan mi je rekla da nije mogla pisati o seksualitetu. A vi, o čemu nikada niste mogli pisati?

Samo o onome o čemu nisam hteo. Ta vrsta neke bigotnosti da se ne piše o erotskim stvarima mene nije doticala, u "Tutorima", recimo, u "Doktoru Krleži", gde god je bilo erotskih scena, opisivao sam ih slobodno kao da opisujem tenkove.  Mislim da stvarno nisam imao priliku da neku temu preskačem iz razloga unutrašnje ili vanjske cenzure. Bilo je naravno, u egzistencijalnom smislu dosta teških perioda, između 1972. i 1976. nisam mogao da objavljujem, ali to nije značilo da nisam mogao da pišem. Ja nisam bio u Gulagu, u to vreme moja žena je radila na televiziji, imali smo šta da jedemo, tako sam th godina  napisao svoju najdeblju knjigu.

Onda sam se setio da jedan moj slavni, veliki kolega, Ivo Andrić, doživeo nešto slično. U doba moga detinjstva živeo je stotinak metara dalje, u istoj ulici. A bivajući u dobrovoljnoj okupacijskoj izolaciji, ispisao je u te tri godine svoje najvažnije rukopise. U Rusiji, piscima koji nisu odmah ubijeni, bilo je zabranjeno da pišu, kao što je danas onom iranskom režiseru zabranjeno da režira. Naše prilike bile su manje loše, bila je to jedna higijenska izolacija da čak ni ime nije smelo da ti se spomene, makar je "Uloga porodice" već bila školsko štivo. Onda je to odjednom splasnulo pa sam na ulici naletao na svog izdavača koji mi je inače bio jako veran, Mišu Stambolića, pitao me  je: "gde si ti, šta radiš, od čega živiš?", rekao sam"ni od čega", to jest , "žena me izdržava." Onda sam mu doneo svoj debeli rukopis  i bio je objavljen, ubrzo sam zaboravio da sam bio u nekom štrofu.

 
Što znači biti "nečiji pisac"? Za vas, intimno?

Neodgovororan sam po tom pitanju. Nemam nikakvo nacionalno osećanje. Nikada nisam ni razmišljao o svojim genima, a kada se o tome počelo govoriti, shvatio sam da sam takodje dosta mešan, imam svoju katoličku četvrtinu, moja baka  bila je austrijanka iz Graca, udata za sina pravoslavnog popa u Slavoniji, ostali su Srbi. U takvoj jednoj sredini, na svu sreću, mešanoj i otvorenoj, mada su moji bili građanski ljudi, liberali, nikakvi revolucionari, odrastao sam. U našem životu nije bilo nikakve segregacije, kada smo se nastanili na Varoš kapiji, u toj gunguli beogradskoj živeo sam uz mnoge nacije, medju češkim sajdžijama, ruskim tipografima i jevrejskim šnajderima... Bile su čudne te nijanse  u razgovoru. Oslobođenost od današnje glupe vrste nacionalizma bila je ogromna.

Od nedavna  postavlja se pitanje jezika. Ja sam pisao srpskim sa dosta natruha, sintaktičkim i drugim devijacijama, slavonske i ličke varijante, a imao sam vrlo čvrstu školu, beogradskog stila, u "oglednoj školi Kralj Aleksandar". Posle 1945. dolaze partizani sa svojom jezičnom zbrkom. Sve dalje je moj jezik bio bogatiji čestim učešćem hrvatskih reči, i to je potrajalo do danas. Smatram da i dalje pišem srpskim jezikom koji se oslanja na nekoliko važnih mojih predaka. To su Laza Lazarević, Bora Stanković  i to je Miloš Crnjanski.  Kasnije, stekao sam Vinavera, Marka Ristića, ali i Krležu. Tu je stvorena jedna sintaktička sigurnost. To je moj jezik.

Onda sam tokom svoje prakse počeo sustavno da koristim nekoliko hrvatskih izraza i ponekad ijekavicu. Danas ne mogu da napišem "dete" nego "dijete" jer kad kažem dete, ispada kao da nema nogu. Ne mogu napisati "povest" nego "povijest". I s time su se morali pomiriti moji lektori i izdavači. Naravno, ovo sve se gubi kada se prevede, ali dok smo u našem miljeu, to je taj mišung, donekle prirodan, ipak sam u Hrvatskoj rođen i tu imam neki koren. Davno se to očitovalo. Učestvovao sam u "Krugovima", sa Šoljanom, Irenom (Vrkljan, op.ur.), Pavletićem, Slamnigom. Irena i ja smo jedini živi. Oni su nešto osetili prema meni, ja prema njima, - a nadalje,  što je bila teža situacija, dramatičnija, sami ljudi ovde su me uzimali donekle kao svog.

Za vrijeme ovog ratovanja  već sam živeo u Rovinju, onda je Nenad Popović objavio "Dnevnik apartida" pa su me zvali na promociju. Išao sam autobusom, preko Karlovca po kome je Martić pucao topovima., a kada sam došao ovamo u Zagrebu, sasvim hrvatski Donat rekao je: "evo, došao nam je drug, hrvatski i srpski pisac". Tako, to se zaista ustalilo.

 
Tko su po vama danas subjekti kulture i ima li knjiga u tom smislu šansu? Da bude nositelj kulture?

Trenutno nema. Mislim da je knjiga jedno pastorče, pojava bez roditelja. Roditelji koji rađaju te knjige nemaju uticaja, kao kad majci oduzmu dijete, ali mislim da to nije trajno, nemoguće  je da takva jedna pojava iščezne, kako su govorili: "iščeznuće filozofija, iščeznuće psihoanaliza!". Mnoge stvari mogu da se promene, ta cela digitalizacija i sve to, na šta ja ne dajem ni pet para, bez obzira što poslednjih godina imam laptop, ali ne zato što sam vezan za neku novu tehnologiju nego je jednostavnije, radi korekture.

Ali sve ovo drugo, s mobitelima, internetom!, - ljudi idu ulicom kao ludaci i govore sami sa sobom, onda tek posle vidim da šapuču u neku spravicu. Stvarno se svi sve više ponašaju kao shizofrenici. Pa ne otimaju na svakom ćošku nejačad  da svaka curica mora stalno da se javlja mami, ili neko tko se vraća kući izveštava "evo sad ću se ja vratiti kući". Pa, vrati se! To su te neke životne poštapalice koje su ušle u postupak i praksu, ali ovo  se isto tako ne mora održati. A knjige, Krleža je govorio: knjige ne gore. Istrajat će one!

Fotografija: Festival svjetske književnosti